Dostojevski: Znati da sunce postoji


...Ti, ti sve razumeš. Zato sam i čeznuo da mi dođeš. Vidiš, ja sam ti odavno hteo štošta da kažem, ovde među ovim izgrebanim zidovima, ali sam ćutao o najvažnijem: sve nekako kao da vreme još nije došlo. A sad sam dočekao poslednji dan, da svu dušu pred tebe izlijem. Brate, ja sam u sebi za ova dva poslednja meseca novog čoveka osetio, vaskrsao je u meni novi čovek! Bio je zatvoren u meni, ali se nikada ne bi javio da ne beše ovog fomovitog potresa. Strašno! I šta me se tiče što ću u rudnicima dvadeset godina budakom rudu kopati - ništa se ja toga ne bojim - drugo je sad meni strašno: da mi ne izmakne taj vaskrsli čovek! Ja mogu naći i tamo, u rudnicima, pod zemljom, pored mene, u takvom istom robijašu i ubici, ljudsko srce, i sprijateljiti se s njim, jer i tamo se može živeti i voleti, i trpeti! Mogućno je preporoditi i vaskrsnuti u tom robijašučoveku zamrlo srce, mogućno je lebdeti nad njim godinama i, naposletku, izbaviti iz ponora na svetlost već uzvišenu dušu, patničku svest, preporoditi anđela, vaskrsnuti heroja! A takvih ima mnogo, njih ima stotinama, i svi smo mi za njih krivi! Zašto je meni došlo na san „detence" u onakvom trenutku? „Zašto je tako jadno ono detence?" To mi je bilo proroštvo u onom trenutku! Zbog toga „detenceta" ja ću i da pođem na robiju. Jer smo svi za sve krivi. Za svako „detence", jer ima male dece i velike dece. Svi su - „detence". Za sve ću ja da pođem, jer mora neko i za sve poći. Ja nisam ubio oca, ali moram poći. Primam! Meni je sve to ovde palo na pamet... eto, među ovim izgrebanim zidovima. A njih ima mnogo, njih ima tamo stotinama podzemnih, sa budacima u rukama. O da, mi ćemo biti u lancima, i neće biti slobode, ali u velikoj tuzi našoj ćemo nanovo vaskrsnuti u radost, bez koje čovek ne može živeti, a bog mora postojati, jer bog daje radost, to je njegova privilegija, velika... Gospode, neka se istopi čovek u molitvi! Kako bih ja bio tamo pod zemljom bez boga? Laže Rakitin: ako boga sa zemlje oteraju, mi ćemo ga pod zemljom naći! Robijaš bez boga ne može opstati, njemu je bez boga teže nego nerobijašu! I tada ćemo mi, podzemni ljudi, zapevati iz nedara zemljinih tragičnu himnu bogu, u koga je radost! Da živi bog i njegova radost! Volim ga. 

Mitja se, govoreći svoju neobičnu besedu, skoro gušio. Pobledeo je, usne su mu podrhtavale, a iz očiju mu potekoše suze.

- Ne, život je pun, život je i pod zemljom! - poče on opet. - Ti nećeš verovati, Alekseju, kako ja sad želim da živim, kakva se u meni žudnja da postojim i da saznajem rodila baš u ovim izgrebenim zidovima! Rakitin to ne razume, njemu samo da je kuću da sazida i kirajdžije da dobije, ali ja sam čekao tebe. A šta je patnja? Ja se nje ne bojim, pa makar bila neizmerna. Sad se ne bojim, a pre sam se bojao. Znaš, ja možda neću ni odgovarati na suđenju...
 I, čini mi se, u meni sad ima toliko te snage da ću sve savladati, sve patnje, samo da mogu sebi svakog trenutka reći: ja jesam! U hiljadu muka - ja jesam, sav se grčim u mukama - ali jesam! U klopci sam, ali postojim, sunce vidim, a ako sunce i ne vidim, znam da ono postoji. A znati da sunce postoji - to je već ceo život. Aljoša, heruvime moj, mene ubijaju razne filozofije, đavo da ih nosi! Brat Ivan...

- Šta brat Ivan? - prekide ga Aljoša, ali Mitja ne ču.

- Vidiš, ja ranije, pre svih ovih, nisam imao nikakvih sumnja, ali sve se to krilo u meni. Možda baš zato što su u meni previrale nepoznate ideje, ja sam i pijančio, i tukao se, i besneo. Tukao sam se da ih umirim, da ih ugušim. Brat Ivan je sfinga, ćuti, samo ćuti. A mene bog muči. To me samo i muči. A šta ćemo ako njega nema? Šta onda ako je Rakitin pravo kazao da je to ideja veštački stvorena u čovečanstvu?
 Tada, ako njega nema, onda je čovek gospodar zemlje i vasione. Divota! Samo, kako će čovek biti dobar bez boga? Pitanje! Ja sve o tome. Jer koga će on tada voleti, isti taj čovek? Kome će biti blagodaran, kome će himnu pevati? Rakitin se smeje. Rakitin veli da se može voleti čovečanstvo i bez boga. E, samo jedan slinavi smrčak može tvrditi tako nešto, a ja ne mogu da razumem. Lako je Rakitinu živeti: „Ti" - kaže on meni danas - „bolje da se zauzmeš za proširenje građanskih prava čovekovih, ili makar za to da se ne povisi cena goveđem mesu; time ćeš prostije i bliže pokazati ljubav čovečanstvu nego filozofijama." A ja mu na to odvratih: „A ti ćeš" - rekoh - „bez boga, još i nabiti cenu govedini, samo ako ti se da prilika, i zaradićeš rublju na kopejku." Razljutio se. Jer šta je vrlina? Odgovaraj ti meni, Alekseju. Ja imam jednu vrlinu, a Kinez drugu - znači, to je stvar relativna. Zar nije tako? Ili možda nije relativna? Podmuklo pitanje! Nećeš se valjda nasmejati ako ti kažem da dve noći nisam spavao zbog toga. I sad se samo čudim kako to ljudi žive, a o tome ne misle. Taština! Ivan nema boga. On ima ideju. Izvan mojih razmera.


Iz: Braća Karamazovi, Rad, Beograd, 1975.

*photo: Steve McCurry


Pokreće Blogger.